Ових дана је, у издању наше библиотеке, објављена књига Милора Јевтића, „Кривинаши“.
Хроника једног детињства
„Кривинаши“ су четврта књига Милорада Јевтића, Бадовинчанина и Мачванина од главе до пете, аутора заљубљеног у село,равницу, Дрину и њене обале и аде, човека чије детињство тече кроз крвоток свих нас који смо рођени на овим просторима после Другог светског рата.
Аутор је проговорио као хроничар и наратор са жељом да остави траг у времену и приче о пенушавој реци детињства деце сељака и чобана, колебара и воденичара, возара, ловаца и риболоваца.
Кроз говор обичног човека са леве и десне стране „Дринског коридора“ са специфичним изразима само нама знаним, писац је оживео жал за оном Мачвом о којој је пре њега Јанко Веселиновић писао. Ниједан Мачванин неће рећи колиба,чарапа,кромпир,октобар. Али, колеба,чорапа,компир и октомбар, потрајаће још док је шеширџија, шубара, прегача и скута на понекој старијој жени која зна да умеси гужвару.
Дух овдашњег народа је ведар, испуњен хумором и жељом за шалама и доскочицама. О томе сведоче ликови попут Обешењака, Грује, Мије и злобног Радована.
Из пишчевих прича лепо је бити чобанин, живети код колебе уз дебу и бабу, играти се фириза, правити топове од блата и слушати приче уз шпорет и топлу пећ док ноћима завијају сове или штекћу лисице по шумуринама око Дрине.
Печење ракије код колебе, дозивање скелеџија и закаснелих путника, кидање воденица од набујале водене стихије и поновно њихово узвлачење узводно уз громко и сложно људско Оооо-рууук! – то су слике које су за већину нас толико очигледне и звуци које и данас чујемо.
Борба за хлеб и поштовање хлеба од стране сељака, лепота погаче и лепиње, пекмез од старих крушака и јабука, прела кад се дуго седело у ноћи и све што нам наслађује срца, као да запомажу из наших успомена и говоре: „Старо, старо нам вратите“.
И док гледамо у остатке старих пејзажа, чини нам се да чујемо таљиге по прашњавим путевима, понекад нас фијакер подсети на луксуз и богатство ретких, али и сиротињу и надничаре што са мотикама на раменима уз песму пешаче са њива.
На један опор и сатиричан начин писац упућује жаоке месној власти од давнина што се није више изборила за обичног човека, што је милиција понекад гушила исконско људско право да неког или нешто не воли.
Захвалан је свима за „Павловића ћуприју“- отворила је људима прозоре у свет и мноштво нових путева.
Зашто је ово добра књига?
Ако се ја питам, препоручио бих ову књигу свој деци која похађају основну школу а посебно деци Мачве. Из ње ће много научити о животу наших људи са ових простора у прошлом веку. Научиће и неке језичке изразе којих данас нема, сазнаће о многим предметима и алатима који се више не користе, а могли би послужити као драгоцености за неки завичајни музеј.
А највећи добитак за сву децу биће, ако се врате природи и игри у природи и ослободе интернета, фејсбука и мобилних телефона. Макар ће им очи бити здравије.
На крају, да подсетим како је у причи „Чобани“ деда Божо саветовао унука:
-Знаш ли ти кућо моја, да је основно да човек буде поштен. Кад си поштен и чистог образа, свакоме у очи можеш да погледаш!
-Ђеде, а што неки иду оборене главе’
-Само ти послушај деду, а кад порастеш све ће ово у авлији бити твоје…
И као што писац каже: треба се вратити коренима и ономе што је било лепо и наше, да се сачува од заборава и глобализације.
Предраг Белић
Tags: Krivinaši, Milorad Jevtić
