 |
Филозофија зла – Лаш Свенсен
Ова књига није историја зла, иако се позива на историјске изворе. Зло је и сувише широка и разноврсна тема да би је било које дело могло у потпуности обухватити. Зато се аутор ограничио на поједине и најважније аспекте зла. Централно место у овом филозофском приступу феномену зла припада човеку. Циљ ове књиге није да открије корен зла, да нађе извор из ког истичу сва зла, већ пре свега да опише неке карактеристике људског делања, позитивне и негативне могућности које се у њему налазе.
Од истог аутора:
Филозофија досаде
Филозофија страха
|
 |
Ниче за почетнике – Лоренс Гејн
Да ли је Бог мртав? Да ли је традиционални морал само „корисна заблуда“? Води ли „воља за моћ“ право до холокауста? Сва ова и још многа друга питања налазе се у филозофији Фридриха Ничеа. Ова књига упознаје нас на популаран начин са ширином и дубином мисли овог великог филозофа 19. века, представљајући нам Ничеа као беспоштедног критичара таштине и као човека за кога је сам Фројд рекао да је „у самоанализи отишао даље од свих људи чија сам дела читао.“
Фридрих Ниче у нашој библиотеци:
О користи и штети историје за живот
Сумрак идола
Воља за моћ
Људско, сувише људско: књига за слободне духове
Несавремена разматрања
Тако је говорио Заратустра
Зора:мисли о моралним предрасудама
Изабрана писма
Писма мајци
|
 |
Извори и смисао руског комунизма – Николај Берђајев
Ништа се не може разумети без руског филозофа Н. А. Берђајева чија књига „Извори и смисао руског комунизма“ постоји на многим језицима, па и на српском – у нашем преводу са нашом студијом о српу и чекићу у сенци крста – објављеном у Београду 1989. Руски мислилац подсећа да не говори о Марксовом комунизму, већ о „руском комунизму“. То већ иде заједно и о томе постоји огромна литература. Руски су комунисти – године 2008. а то је партија Г. Зјуганова – предложили да се и Ј. В. Стаљин прогласи за свеца. И о томе постоје студије, но Руска православна црква је то одбила са образложењем „што је много, много је“, иако је Стаљин био богослов по образовању.
Од истог аутора:
Трагедија и свакодневица: Достојевски, Толстој, Розанов,Бели,…
Духовна криза интелигенције
О самоубиству:психолошка студија
Философија неједнакости
Смисао стваралаштва
Смисао историје
Судбина човека у савременом свету
|
 |
О срећи, љубави, филозофији и уметности – Артур Шопенхауер
У овом избору су најкарактеристичнији фрагменти Шопенхауерове филозофије из његових дела (Свет као воља и представа, Парерга и паралипомена, те из избора Љубавне слике у писмима, Мисли из заоставштине, Ситнији списи – у које је укључена и његова дисертација). Књига је подељена на неколико шопенхауеровских инспирација: филозофија, истина, уметност и генијалност, срећа, љубав, индивидуалност, нагон и интелектуалност, држава и политика, рођење и смрт…
|
 |
Говор о достојанству човекову – Пико дела Мирандола
„Ставио сам те у средину свијета“ говори стваралац Адаму, „да што лакше око себе гледаш и видиш што је у њему. Створио сам те као биће, ни небеско , ни земаљско, ни смртно ни бесмртно, само да будеш свој властити слободни творац и побједитељ, ти се можеш поживинчити и родити се као Богу слично биће, животиње доносе из матариње утробе са собом што им је потребно, виши су духови од почетка или брзо након тога оно што ће у вјечност остати…само ти имаш могућност развоја, раст по слободној вољи, ти носиш у себи клице свестраног живота“.
Дакле ово је говор о достојанству човјека , за многе и врхунац ренесасне мисли..
|
 |
Марко Аурелије – Самом себи
Оно што највише зрачи из тога дневника, који није дргуо него монолог из трагедије великог срца, јесте искреност царевих сопствених осећања. Шта су болови направили од њега као човека, мужа, родитеља и цара, а шта је он као мудрац направио од болова! Све што је цар-филозоф писао о животу и људској беди задахнуо је осећањима која је сам неговао. Видна је сумња која често избија из његова веровања, видан је бол који је боловао у часовима сумње, напор да разумом стечене мисли помири с вером у свом осећању, као што је видна и вера у непобедивост људског ума, који га спасава од аскетске сувоће, квијетизма и очајања.
|
 |
Емануел Сведенборг – Нови Јерусалим и његово небеско учење
Реч је о најпознатијем делу Емануела Сведенборга, научника, филозофа, песника и мистика запада који и открива на један сасвим аутентичан начин везе између овог и оног света, као и обиље тајни које се везују за пакао и рај. Љубитељи мистике и сви они који уживају у овој врсти штива овде ће добити бројна сазнања о животу после смрти. Књига садржи предговор Хорхеа Луиса Борхеса.
|
 |
Елијас Канети – Маса и моћ
Ништа човека толико не плаши колико додир нечега непознатог. Он жели да види, да сазна, или, бар да на било који начин прихвати то што покушава да га дотакне. Уопштено говорећи, човек избегава додир непознатог. Ноћу или у мраку, страх од неочекиваног додира прераста врло често у панику. Чак ни одећа не обезбеђује задовољавајућу сигурност – како се само лако она може подерати, како се само лако може продрети до голог, глатког, беспомоћног меса.Једино се у маси човек може ослободитит страха од додира. То је једина ситуација у којој се овај страх преокреће у своју супротност. Потребна је збијена маса у којој се једно тело стисне уз друго, маса која је густа и по свом душевном устројству – и то у тој мери, да се више не обраћа пажња на то ко је тај ко врши притисак. Чим се човек препусти маси, више се не боји њеног додира. У идеалном случају сви су једнаки. Није важна никаква разлика, чак ни разлика међу половима. Ко год да је онај који нас гура, исти је као и ми сами. Осећамо га као што осећамо сами себе. Одједном, све се одиграва тако као да се збива унутар једног тела. Можда је то један од разлога због чега маса тежи да се збије толико густо: она жели да појединца ослободи страха од додира колико год је то могуће. Што се више људи гурају једни уз друге, то су сигурнији у осећај да се један другог више не боје. Ово изненадно ишчезавање страха од додира припада маси. Олакшање које се у њој шири – о чему ће још бити речи у другом контексту – достиже упадљиво висок степен тамо где је маса најгушћа.
|
 |
Бошко Телебаковић – Средњовековна филозофија
Ово дело, у коме је опширно приказана историја средњовековне философије, представља значајан напредак у односу на књиге из комунистичког периода, у којима је овај део историје обично био схватан из хегелијанске прогресистичке перспективе, по којој светоотачка мисао нема вредности зато што није утицала на „развој људског духа“(?!), у преводу: није могла да се уклопи у Хегелов систем! Известан просторУ овом делу посвећен је светоотачкој богонадахнутој филозофији…
|
 |
Бертранд Расел – Историја западне филозофије
Бриљантни сажети преглед западне филозофске мисли од предсократоваца до савремене логичке анализе из пера једног од најзанимљивијих филозофа и интелектуалаца двадесетог века. Незаобилазан приручник писан јасним и приступачним стилом који је Раселу поред светског признања донео и Нобелову награду за књизевност.
|
 |
Ксенија Атанасијевић – Античка филозофија
„И верске доктрине и мудрости о свету, заједнички и подударно уче и исповедају да су сви људи једнаки по основним линијама свога удеса; дакле да су сви они сродници и створови једног истог васељенског принципа. Као таквима, дужност им је да живе у узајамној доброти, праштању, саосећању и милосрђу, и да непрекидно помажу једни друге“, то је круцијални став Ксеније Атанасијевић по којем се у свим њеним списима, полазећи од „Филозофских фрагмената“ из 1929, укрштају и прожимају религија и филозофија, вера и научни докази…“
|
 |
Дејв Робинсон и Џуди Гроувс – Платон за почетнике
Књига почиње објашњењем како су мислиоци попут Сократа и Питагоре утицали на Платоново мишљење. Она пружа јасну слику загонетне Платонове теорије сазнања и објашњава њен утицај на проблеме теорије политике, етике и личних слобода. На популаран начин ова књига нуди приказ кључних доктрина платонизма, нарочито теорије идеја, да би на крају било речи о томе како је Платонова филозофија утицала на мислиоце попут Аристотела, Хегела, Сопенхауера, Хајдегера и Дериде.
|
 |
Платон – Одбрана Сократова
Сократ је представљао идеал моралних врлина: мудрости, скромности, трезвености, умерености, правичности, храбрости, несавитљивости, заступао је чврсту законитост насупрот тиранима; далеко је био од грамзивости и властољубља. Као човек, Сократ је био оличење тих врлина — један мирни, смерни узор врлине. Његова равнодушност према новцу потекла је из његове властите одлуке; јер према обичају који је владао у његово доба и он је могао поучавати омладинце да би зарађивао, као што су чинили остали учитељи..
У његовој умерености у животу изражавала се такође снага свести, али не као вештачки, измишљени принцип, већ се испољава како кад према датим приликама…
|
