Нова књига завичајног писца Милорада Јевтића, у издању наше библиотеке.
„Само да топови ћуте“
Извод из рецензије:
На стогодишњицу од почетка Првог светског рата, Милорад Јевтић се оглашава својом петом књигом, „Само да топови ћуте“. … Ова књига се јавља као сведок једног суровог и тешког времена, са јаком поруком: истина не сме никад да се заборави…
Са пуно љубави и топлине аутор своју причу почиње сликом жетелаца на њиви који користе примирје да пожању жито и дођу до хлебног зрна. Идилична слика мобе младића и девојака, њихов рад, фијуци коса и српова, понеки заљубљен поглед уз шале и доскочице, говори о питомости и безазлености сељачког соја, људи који су најсрећнији кад дође жетва. Тај крвав рад за ручком обавезно прати проја, лук и посна незапржена варива умешне домаћице…
„ Мушкарци одевени у беле дугачке гаће и кошуље, гологлави, а девојке у дуге народне хаљине углавном од белог платна са белим марамама на глави“, прже се на летњем сунцу и журе да уграбе летину од рата и невремена…
А увече нико не мисли на одмор. Патријахална слика сеоског прела и окупљање младежи недељом поподне испред и око цркве су последње мрвице слободе безазлених и невиних сељака Јадра и Мачве са почетка двадесетог века.
Од Дрине загрми, па затутњи. Није то од природне воље. Грме подмукло аустроугарски и немачки топови…
Опет испред цркве уз звона и официра српске војске војни обвезници и дојучерашњи ратници крећу можда заувек из села. Несрећни свештеник са родбином мобилисаних, уз старце и нејач изговара молитве за повртак својих верника и бранилаца…
Аутор је као пуковник војске и личност од струке, мајсторски проникао у душе обичних војника. Он прати њихово часно војничко држање, изражава им дивљење за храброст и оданост Србији, али саосећа са рањеницима и њиховим духовним патњама…
Предраг Белић
